Šta je to tehnološka singularnost?

Tehnološka singularnost, prevedeno na svakodnevni, razgovorni jezik, znači da će se tehnologija u budućnosti razviti toliko da čovek neće biti u stanju da isprati taj razvoj. To je hipotetički trenutak u kome bi tehnologija preuzela apsolutno upravljanje, a ljudski rod gubi mogućnost kontrole i više ne može da je vrati. Tada bi nastupila relanost poput one u filmu Matriks, što je u mračnim vizijama budućnosti jedna vrsta krajnosti. Druga je ona da će tehnologija uništiti samu sebe, ili ćemo je uništiti mi, ili će ona uništiti nas. Svejedno, tek, po drugoj viziji nas čeka realnost jednog drugog filma, Pobesnelog Maksa.

Mi se danas trudimo da u ime napretka i stvaranja boljih životnih uslova proizvedemo što inteligentnije mašine. Možda smo još davno otišli na Mesec, pocepali atome i spakovali čitave računare u nanotehnologije, ali niko ne pomišlja da je sada dosta. Niko nije rekao da treba povući crtu i definisati koliko tehnologija sme da bude pametna, a da to ne ugoražava same njene kreatore, ljude koji žive danas i, još više, ljude koji će tek doći.

Doduše, Isak Asimov postavio je tri postulata u razvoju robotike kojih bismo morali da se držimo. Da li ćemo to činiti i da li to uopšte danas činimo otvoreno je pitanje:

Robot ne sme povrediti svog kreatora, čoveka, niti sme dopustiti da se ijednom ljudskom biću nanese neko zlo.
Robot mora poštovati naređenja čoveka, osim u slučaju kada se to kosi sa prvim pravilom
Robot mora štititi sopstveno postojanje sve i jedino dok se to ne kosi sa prvim i drugim pravilom.

Ipak, ideja tehnološke singularnosti ove zakone robotike dovodi u pitanje. Stoga se futuristi pitaju: Može li se desiti da u jednom trenutku dominantna vrsta na planeti koju nastanjujemo postanu mašine i da tako sebi samima oduzmemo privilegiju statusa evolutivnog remek dela. Zvuči kao uvid u Science Fiction film, ali je ovo ipak uvod u vreme pred nama, vreme u kom ćemo postati inferiorna inteligencija.

Da li smo već jednom nogom u eri tehnološke singularnosti?

Po nekima, mašine su već preuzele od čoveka status dominatne snage na planeti. Tehnologija kontroliše sisteme za ispaljivanje nuklearnih bombi, daje nam prividne privilegije da komuniciramo i trgujemo globalno, održava finansijske sisteme, i čak nam otima poslove koje su naši roditelji do juče obavljali, u fabrikama automobila, ali i u konstruisanju kompjuterskih čipova. A šta se dešava kada mašine samo počnu da kreiraju mašine. Upravo to je tehnološki singularitet, trenutak kada mašine počinju da ispoljavaju slobodnu volju, tj. otimanje tehnologije ljudskoj kontroli, budućnost na koju više ne možemo uticati.

Ako je singularnost tehnologije trenutak u budućnosti kada tempo razvoja tehnologije postane tako veliki da ga ljudski um ne može ispratiti, onda je jasno da iz te singularnosti proizlazi i potpuno prepuštanje kontrole, njen gubitak i prelazak u inferiorno stanje u odnosu na mašine. Logično je da onaj ko je korak ispred predvodi. A da bi se počeli pojavljivati tehnološki izumi sa kojima ne možemo da održimo korak, oni moraju da nastaju i nezavisno od nas. Mašine moraju početi da proizvode mašine. Da rade to na svoju ruku. Ne možemo se nadati da ćemo onda ikako moći da predvidimo njihovo ponašanje.

Ako posmatramo aktuelni trenutak, spomenimo da IT giganti poput IBM-a ili Gugla u svojim razvojnim timovima već koriste kvantne računare, ali za sada najviše u zadacima optimizacije pretraživanja na ogromnoj količini podataka.

Generalno, kašnjenje u odnosu na tehnologiju je primetno i danas, ali na generacijskom nivou. Nove tehnologije već su previše složene da bi se neko ko nikada nije imao dodira sa njima prilagodio njihovoj upotrebi. Onako kako danas naši roditelj ne shvataju šta to radimo na društvenim mrežama i kako to “igranje” na Fejsbuku nekome može da bude čak i profesija, tako niko od nas jednog dana neće razumeti šta se dešava u svetu tehnologije.

Sasvim realna i možda pozitivna vizija budućnosti

Singularnost će doći kao nova realnost koja će nastupiti postepeno, ali će uprkos toj postepenosti morati da postoji trenutak u kome tehnologija iskoračuje ispred čoveka i taj trenutak će svakako biti iznenađujuć i pun neizvesnosti. Krajnji rezultat singularnosti biće nezavisno funkcionisanje tehnološke inteligencije veće od ljudske.

Možemo pretpostaviti, ili bolje rečeno, možemo se nadati da će tehnološka singularnosti proizvesti iste pometnje koje na kraju rezultiraju primetnim napretkom društva i života generalno, kao u slučaju industrijske i informatičke revolucije koju su po sebi takođe oblici singularnosti.

Tehnološka singularnost može da se posmatra kao sasvim pozitivna mogućnost čija će najbolja posledica biti I ta da će razvoj veštačke inteligencije pomoći čovečanstvu da reši probleme sa kojima na sadašnjem nivou svesti nije u stanju da izađe na kraj. Otvoriće se potpuno nove mogućnosti društva i društvenog napretka.

Ekstremna ljudska dugovečnost može biti jedna od ključnih posledica singularnosti, ali da bi zemlja podnela toliki broj ljudi, moraće da se stvore sasvim posebni uslovi koji su opet ostvarivi jedino putem te iste singularnosti.

Naravno, realni su i drugačiji scenariji.

Mnogo više od naučne fantastike

Tehnološka singularnost je popularna tema u naučnoj fantastici i jedna je od alternativnih verzija budućnosti u kojoj se ljudi mukotrpno bore da prežive u futurističkoj viziji novog lica civilizacije. Počinje tako što naučnici prekasno shvate da su njihove mašine dostigle previsoki nivo razvoja da bi se i dalje mogle kontrolisati. Međutim, ova antiutopijska predstava o budućnosti ne bi morala ostati samo tema popularne književnosti. Razvoj tehnologije kojem svedočimo, približava nam ovakav scenario i u realnosti.

Došli smo do tačke u tehnološkom razvoju kada kompjuteri na svake dve godine udvostručavaju svoju moć. Nije stoga teško zaklučiti da je samo pitanje trenutka kada ćemo proizvesti mašinu koja će moći da misli kao čovek. Prema predviđanjima matematičara, informatičara i pisca naučne fantastike Vernora Vingea, trenutak tehnološkoh singulariteta mogao bi se očekivati već 2030. godine i mogao bi nastati kao posledica:

napredovanja u razvoju veštačke inteligencije,
razvijanja samosvesti napredne kompjuterske mreže,
povezanosti kompjutera i ljudi koja postane tako velika da ljudi evoluiraju u novu vrstu,
napretka u biološkim naukama koji će omogućiti ljudima da samostalno kreiraju i unapređuju svoju inteligenciju.

Dobre i zle mašine

Dobro su nam poznati zastrašujući i moćni roboti, ali stvar je u tome da je reč samo o hardveru. Dok je softver pod kontrolom čoveka, hardver može biti moćan koliko god ga takvim učinili. Međutim, šta ako u jednom trenutku kompjuterski sofver bude u mogućnosti da sam stvori novi? Unapređenja u tehnologiji više neće zavisiti od nas. Jednog dana, primetićemo da ih ne razumemo i da smo izgubili korak sa njima. Upravo to će biti trenutak tehnološkog singulariteta.

Trenutno još uvek imamo moć da odredimo šta će da rade mašine oko nas. Utičemo na to programiranjem kojim precizno definišemo doseg njihovih funkcija. Međutim, naš san je upravo taj da te funkcije budu što raznovrsnije i dalekosežnije. Nadamo se da ćemo uspomoć tehnologije i veštačke inteligencije koja prevazilazi našu, uspeti da stvorimo bolji svet i zaziremo od teorije po kojoj tu inteligenciju nećemo moći da kontrolišemo.

Zanimljiv paradoks svake singularnosti

Jedna od karakteristika singulariteta je i ta da je o njemu nemoguće govoriti. U prevodu, mi ne možemo znati šta možemo očekivati nadalje od trenutka kada sami prestanemo da budemo predvodnici napretka. Vratimo li se fizici i teoriji crnih rupa iz koje ovaj termin i vodi poreklo, upotrebili bismo termin: horizont događaja. Onaj ko bi ga prešao nikada ne bi mogao da se vrati i tako dobije priliku da o njemu govori. A svet bi po svoj prilici postao toliko drugačiji da je besmisleno praviti pretpostavke. Tako bi tehnološka singularnost zapravo predstvljala i neku vrstu kraja vremena, kraja istorije, bar onakve kakvu mi poznajemo i kreiramo.

Sve u svemu, počelo je. I dešavaće se sve intenzivnije i intenzivnije. Šta će iz toga proizaći još uvek zavisi od samog čoveka, ali se tog preimućstva treba sve čvršće i opreznije držati da zaista ne bismo stigli do nepovratne tačke u istoriji, prvog i poslednjeg horizonta događaja ljudske rase.